ANABEL LI: DJEVOJKA BRŽA OD KONJA

„An ancient legends tels the tale of a maiden pure and fair…“

Ovako počinje “Maiden Swifter than Horses”,  animirana adaptacija bajke “Djevojka brža od konja” (prikupio Vuk Stefanović Karadžić; objavljena 1853. godine), a koju je beogradski studio za animaciju Go Hektik objavio na svom zvaničnom „Jutjub“ kanalu 1. juna ove godine.

To sam saznala iz teksta pod naslovom “U potrazi za savršenom lepotom” (Politikin Zabavnik, broj 3462).

Ideja o oživljavanju ovog književnog djela iz 1853. godine,  učinila mi se zanimljiva, te  sam bajku odmah potražila i odgledala. 

Saznadoh da je ona Go Hektikov, kako su napisali u komentaru,  „prvi kratki animirani film u koji smo uložili mnogo dobre energije, truda i sredstava koja su nam bila na raspolaganju.“  (Go Hektik tim https://www.youtube.com/watch?v=-4UUe0lDGVY)

Bajka je prevedena na engleski jezik (prilagođavanje i prevod Dunja Sretović), po uzoru na  „možda najlepšu pesmu“ ( Kolja Mićević, 1975) Edgara Alana Poa “Anabel Li”. Ilustrator bajke je Miloš Stanojević.

Inače, ekipa Go Hektika radila je, takođe po prvi put, spot za pjesmu „Kralj ničega“ srbijanske grupe Repetitor. Pošto je cijela priča ove pjesme zasnovana na strahovima modernog čovjeka, animatori su predstavili Kralja ničega kao “marionetu sopstvenih strahova i  sjena”.

Pišem o ovoj ekipi, Go Hektik, jer su mi se dopali izbori njihovih radova prvenaca: narodna bajka i saradnja sa “razmrdavajućim” bendom, nekadašnje Nove srpske scene (osnovani 2005. godine u Beogradu), sa prizvukom stare gitare.

 

Go Hektik, go!

 

Naslovna i sve foto koje sam koristila, poslala sjajna ekipa Go Hektika. Hvala! 

 

 

(https://www.behance.net/gallery/65356789/REPETITOR-KRALJ-NICEGA-ANIMATED-MUSIC-VIDEO).

 

 

Đevojka brža od konja

 

Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i u taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjma da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma a ona između njih bez konja, nego na svojijem nogama, pa im onda reče: “Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.” Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: “Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći.” Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku. Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će vi kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše. A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok – buknuše strašne rijeke, te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu đevojke nema.

(Srpske narodne bajke: za treći razred osnovne škole, 2015)

 

Anabel Li

 

Pre mnogo i mnogo dugih godina,

u kraljevstvu na obali,

življaše deva koju su zvali

po imenu Anabel Li;

i življaše ona s jednom mišlju

da volimo se mi.

 

Ja bejah dete, i ona bi dete,

u kraljevstvu na obali;

al’ nas dvoje se više neg’ volesmo,

ja i Anabel Li;

ljubavlju na kojoj nam zavideše

nebeski anđeli.

 

I zato jednom, pre mnogo godina,

u kraljevstvu na obali,

vetar iz oblaka sruči se, i preli

lepu Anabel Li;

tad rođaci su gordi njeni

od mene nju odneli,

da sahrane je u grobnicu

u kraljevstvu na obali.

 

Anđeli, nesrećni u svom raju,

nama su zavideli –

da! baš zato (kao što svi znaju

u kraljevstvu na obali)

vetar se sruči iz oblaka noću

prelivši i prekrivši moju Anabel Li.

 

Al’ ljubav nam beše jača od ljubavi

onih koje starijim smo zvali –

onih što su više od nas znali –

te ni anđeli u rajskoj dubravi,

ni demoni koje kriju vali,

ne mogu mi dušu razdvojit od duše

prelepe Anabel Li.

 

Jer kad mesec sine, snevam sred tišine

o prelepoj Anabel Li;

dok sjaj zvezda toči, ja vidim tad oči

prelepe Anabel Li;

tad, sred noći duge, počivam pun tuge

kraj moje drage – mog života i supruge,

u grobnici na obali,

u raci koju plaču vali.

(Gavran i druge pesme, 1989; preveo Kolja Mićević)

 

 

 

 

Ivana

Ivana

Povezani postovi