KRALJ I SUDBINA

Sami su. On i njegov razum.

 

Čula se samo težina tišine zbog odluke koju treba da donesu.

 

Razum je razmišljao:

 

“Zar nismo pročitali zapisano u zvijezdama? Ne možemo pomoći ostalima, ali mi možemo izbjeći ludilo. Pomozimo sebi.”

 

Ali  kralj mu reče: “Da, jesmo. I mogli bismo to učiniti. Ali, ako mi jedini ostanemo zdravog razuma, tada će nas ludi optužiti da smo sišli s uma.

 

Ja to ne želim. Povinovaćemo se i mi zapisanom. Poludićemo.”

 

“Ipak, ne bi bilo loše sačuvati na neki način uspomenu na nas ovakve kakvi smo sada.” , dodade kralj.

 

“Kakva nam korist od toga kada poludimo?”,  sumnjičavo upita razum.

“E, to ne znam, ali vjerujem da će neko imati koristi. Ne možemo tek tako sve prepustiti zvijezdama. Moramo barem nešto pokušati!”, reče kralj.

Ćutali su nekoliko trenutaka. a onda kralj odluči.

 

“Znam šta ćemo. Obilježićemo jedan drugome čelo znakom.

Poslije, kada poludimo i kada se budemo pogledali, ti i ja ćemo barem znati da smo ludi” .

 

 

 Izvornu priču o kralju i razumu  pročitala sam nekada i ovako prepričala. Pošto nisam zapisala iz koje je knjige priča, počela sam da je tražim po biblioteci… a onda sam prestala da tražim…To, što ne mogu da se sjetim ni autora ni knjige, nekako mi se učinilo da baš tako i treba da bude…

 

 

 

Fotografija preuzeta sa:

http://www.trabalhosescolares.net/filosofos-brasileiros/

 

 

 

Ivana

Ivana

Povezani postovi